Melodija moje omiljene pesme dopirala je do mene uprkos graji u salonu i snažnom zvuku fena – uspevala sam da ih potisnem dovoljno da uživam i da mi lepo počne dan sve dok me frizer sušeći moju kosu nije pitao: „Hoćemo li opet isto?“ Činilo mi se da je imao kiseli osmeh na licu i pomalo podrugljiv ton glasa, ali to je bila samo moja interpretacija. U trenutku sam se trgla i otresito odgovorila: „Ne, danas ćemo praviti nešto potpuno drugačije!“
I dok je frizer sa oduševljenjem radio na svojoj kreaciji, morala sam da se zapitam zašto me je ova prozaična situacija dovela u stanje da se osećam čudno i kako sam se odlučila da napravim malu promenu, za početak.
Razmišljala sam o svemu što radimo na isti način svakoga dana – u svojoj zoni komfora u kojoj se osećamo zaštićeno. U poznatom ambijentu sa određenim pravilima gde se sve odvija kao i obično, nalaze se naše navike, ustaljeni obrasci ponašanja, načini razmišljanja i osećanja. Opasani zidovima koje smo postavili oko sebe, trebalo bi da se osećamo sigurno i ušuškano, ali često nije tako. Oni nam zaklanjaju pogled u zaboravljene delove sebe i ne dozvoljavaju da otkrijemo šta sve možemo drugačije, lepše i bolje jer su unutar njih i ograničenja koja postavljamo sebi, ljudi iz okruženja sa kojima se poredimo i najvažnije – predstave koje imamo o sebi.
Probajte da prekrstite ruke obrnuto od uobičajenog načina i ispratite svoj osećaj.Pretpostavljam da je neobičan. Pitanje je da li biste ponovili ovakvo prekrštanje ruku. Tako je i sa našim navikama. Sve što je poznato uliva nam poverenje, dok je sve ono što se nalazi izvan zone komfora nelagodno, neprijatno, ponekad i bolno. Zato ostajemo na poslu koji nas ne ispunjava, pošto smo neretko uvereni da je važno raditi i imati bar prihode za razliku od onih koji su nezaposleni; godinama smo zaglavljeni u vezi koja verovatno nema budućnost, ali onda pomislimo da je samoća još teža; pristajemo da negujemo prijateljstva koje odavno nisu iskrena samo zato što se sa nekim poznajemo još od srednjoškolskih dana. I dok smo na pogrešnom mestu i sa pogrešnim ljudima, ni ne slutimo za šta smo sve sazdani i spremni jer svi mi imamo resurse za promenu. Potrebno je samo da napravimo mali korak, osvestimo svoje granice i izađemo iz svoje sigurne zone. Za početak, to može biti situacija niskog rizika kao što je moja promena frizure. Nesumnjivo i ona ima dva ishoda – povoljan za mene, ako mi se dopadne, i nepovoljan ukoliko to ne bude slučaj. Ali za mene čak ni nepovoljan ne bi bio veliki gubitak, pa sam procenila da će mi biti samo korisno. Odvažite se i vi i uradite nešto bez obzira na ishod. Uostalom, šta je najgore što može da se desi? Ako svaki dan odredite po jedan iskorak u nešto nepoznato, brzo ćete prevazići strah, sumnju i neugodan osećaj koji upoznavanje novog prati, a nesumnjivo je prepreka dostignuću i razvoju.
Najvažnije je imati kontinuitet koji vodi razvoju potencijala, otkrivanju talenata i veština, ostvarenju ciljeva, jačanju samopouzdanja i uskoro ćete shvatiti da je sve vredelo truda. Onda ćete svaki naredni put u susret promeni ići sa dečijom radoznalošću i entuzijazmom jer znate da ona sa sobom nosi novu inspiraciju, stvaralačku energiju i slobodu. Tako ćete razvijati naviku stalnog istupanja iz okolnosti koje ste iz nekog razloga prerasli i koje vam ne koriste. I spoznaćete da ste zapravo samo životarili, odlagali promenu i čekali srećniji život, a da je pravi život negde drugde – van sigurne zone.
