Nisam verovala da će mi ples doneti iskonsku sreću… Nisam, zato što sam naučena da se nesreća, tuga i nezodovoljstvo podrazumevaju, da je život težak i da ako ne boli, to nije život, baš kako je veliki Andrić govorio.

A onda nešto počne da uvodi sumnju i opovrgava postojeća, i te kako čvrsta uverenja. Nešto što se zove rad na sebi i sopstvenom razvoju. Trenutak kada čovek shvati da se karakter može menjati i to svesnim delovanjem. Na kraju krajeva, sreća ima veze sa svešću, a ne sa karakterom. Kada osvestimo uzroke besa, ljutnje i frustracije, oslobađa se zdrava energija koja je stvaralačka i  kreativna –  to je naše jedino pravo vlasništvo kojim možemo raspolagati onako kako želimo. I dok ne shvatimo da je sreću nemoguće naći u megalomanskim tržnim centrima, neracionalnim kupovinama i prestižu koji nam se svakodnevno plasira, nećemo ni primetiti da se sreća jednostavno dešava. Nije potrebno da je besomučno tražimo grčevito se boreći sa drugima koji su u potrazi za istom, niti je neophodno podnositi stanje neprestanog napora uma da nam omogući sve ono što mu pošaljemo kao svoju želju. Sreća je svojstvena ljudskoj prirodi i ako je posmatramo kao fenomen  kroz evoluciju, otkrićemo da je sa tehnološkim razvojem i digitalizacijom, ona postala raritet, da ne kažem luksuz. Ko još ima pravo na nju pored svih kredita, visokih troškova i nedostižnih standarda modernog društva? Da li je ona predodređena samo za istočnjačke mudrace koji su ponirući u sebe shvatili suštinu i svojom svešću je dosegli, te sada pripovedaju drugima samospoznaju?

Tek kada su materija i svest potpuno integrisani, možemo biti celoviti i osetiti trenutke sreće. Polako ćemo se odvajati od osećaja neispunjenosti, neostvarenosti, nedovršenosti, a potom izgubiti  u  radosti. Um, telo i emocije mogu i poželjno je da budu u ravnoteži. Svojim umom, možemo uticati na sopstvene emocije i ponašanje, baš kao što svojim telom imamo sposobnost da menjamo svoje misli i osećanja. I dok plešem, svaki deo tela pleše sa mnom. To radim kao da me niko drugi ne gleda, jer mi više nije važno da moji pokreti budu savršeni.  Naprotiv , oni sa tim novim saznanjem postaju meki, prirodni, možda i netačni, poput prvih dečijih plesnih igara kada se ne zna puno o tome šta se izvodi, već se uživa u prijatnom osećaju koji ritam stvara. U takvim trenucima, svi su dobrodošli. Otvorene ruke, otvoren um, otvorena duša. Ego se lagano utišava. Sreća je tu. Prostor i vreme nisu bitni. Zato, ne odlažite svoju sreću. Podijum čeka na vas.